Principi, postupci i procedure koordinisanog delovanja u zaštiti žena od nasilja

Profesionalno postupanje u slučajevina nasilja  nad ženama zasnovano je na opšteprihvaćenim principima koji određuju praksu a koja su sadržana u usvojenim državnim dokumentima.

Ovi principi, iako od presudne važnosti za usmeravanje procesa i postupaka zaštite žrtve, nisu u praksi operacionalizovani, odnosno nema obavezujućih uputstava koje konkretne radnje treba da preduzmu profesionalci iz različitih institucija da bi ih dosledno primenili.

1. Bezbednost (sigurnost) žrtve je prioritet u radu svih stručnih službi

Ovaj princip bi trebalo operacionalizovati preko postupaka koji uključuju: (a) razumevanje i procenu disbalansa u moćima između žrtve i učinioca nasilja; (b) (obaveznu) procenu (bezbednosnih) rizika, odnosno procenu opasnosti situacije i prepoznavanje posebno opasnog ponašanja učinioca nasilja, kao i povezivanje ove procene sa budućim ponašanjima nasilnika; (c) planiranje sigurnosnih mera za žrtvu.  

Šta konkretno profesionalci/ke iz svih nadležnih službi treba da ispitaju i urade da bi postupili/le u skladu sa ovim principom? Pre svega, da:

– identifikuje i utvrdi pokazatelje moći/nemoći (lične, ekonomske, društvene, kulturološke) i pokazatelje zloupotrebe moći (kontrola, izolacija, prinuda) u partnerskom ili porodičnom odnosu;

– proceni stepen rizika (nizak, srednji ili visok), preko sagledavanja karakteristika ponašanja nasilnika, doživljaja žrtve i karakteristika situacije i okruženja; da prepozna posebno opasna ponašanja nasilnika i specifične karakteristike ličnosti nasilnika (opsesivnost, posesivnost, sadizam, hiperosetljivost) koja češće dovode do ponavljanja nasilja, teškog povređivanja ili čak ubistva žrtve;

– poveže procene o bezbednost žrtve sa rizicima od ponavljanja nasilja, da uspostavi vezu između pokazatelja moći/nemoći i zloupotrebe moći sa predlozima za intervencije;

– pruži podršku žrtvi da napravi „sigurnosni plan“i obezbedi sigurnost žrtve.

2. Bezbednost i dobrobit dece kroz osiguranje bezbednosti i podršku autonomiji nenasilnom roditelju

U svim situacijama kada partneri imaju maloletnu decu nužno je ispitati bezbednosne rizike od pojave, nastavljanja i eskalacije nasilja prilikom razdvajanja partnera i pokretanja sudskih postupaka za razvod, poveravanje dece, određivanje modela održavanja odnosa dece sa roditeljem, određivanje izdržavanja i podelu imovine. Opšte je poznato da (a) razdvajanje partnera i pokretanje sudskih postupaka, kao i prijava nasilja policiji, mogu da povećaju bezbednosni rizik za ženu, (b) što uključuje i rizik od nasilja prema deci (direktnom ili indirektnom), kao i rizik da deca budu “uvučena” u nasilje na stranu učinioca a protiv majke. 

Šta konkretno profesionalci/ke treba da ispitaju i urade da bi postupili/le u skladu sa ovim principom? Pre svega, da:

– utvrdi pokazatelje rizika za bezbednost dece i žrtve sa budućim odnosom učinioca nasilja-oca sa decom; da identifikuje mogućnost manipulacije, kontrolisanja žrtve ili nasilja „preko dece“;

– predloži (sudu) i preduzme odgovarajuće mere kako bi se obezbedila bezbednost i autonomija žene-majke koja je žrtva nasilja;

– usmeri i ponudi usluge podrške i osnaživanja za žene sa decom i specijalizovane usluge podrške za decu koja su bila izložena (svedočila) nasilju prema majkama i drugim članovima porodice. 

3. Za nasilno ponašanje odgovoran je isključivo učinilac

Predlaganje i primena kontrole, restriktivnih mera i sankcija za učinjena dela nasilja predstavljaju „srž“ ovog principa. Naglašavanjem da je za nasilje isključivo odgovoran onaj ko ga čini (sa izuzetkom nasilnih akata učinjenih u samoodbrani) potencira se važnost primene mera usmerenih na učinioca. Izbor mera treba da odgovara učinjenom nasilju, proceni rizika od ponavljanja nasilja, odnosno potrebi da se zaštiti žrtva.

Mere koje bi profesionalci/ke trebalo da primene obuhvataju:

– informisanje o ograničenjima, zakonskim odredbama, nadležnostima službe, (pisana) upozorenja, postavljanje granica nasilniku (u odnosu na žrtvu, članove porodice, svedoke, profesionalce);

– ograničenja ponašanja (dovođenje, zadržavanje, određivanje pritvora), određivanje porodičnopravnih mera zaštite i hitnih mera u svrhu zabrane i kontrole nasilnog ponašanja;

– predlaganje ili pokretanje sudskih postupaka za nasilje ili postupaka koji su u direktnoj vezi sa nasilnim ponašanjem; 

– proaktivan stav, odnosno traženje informacija i dostavljanje informacija relevantnim službama (razmena informacija);

– upućivanje žrtve na uslugu i podršku relevantnih službi u zajednici.

4. Sve intervencije treba da uzmu u obzir nejednakost moći između žrtve nasilja u porodici i nasilnika

Ovaj princip (relevantan i za procenjivanje bezbednosti žrtve) trebalo bi operacionalizovati preko pokazatelja koji upućuju na važnost da se: (a) jasno imenuju manifestacije nasilja i smer akcije (ko koga ugrožava), (b) razume disbalans moći između žrtve i učinioca (nejednakost pozicija); i (c) odsustvo (tipičnih) predrasuda u vezi sa partnerskim ili porodičnim relacijama, odnosno stereotipnim očekivanjima od uloge žene/supruge/majke. To podrazumeva razliku u postupcima i tretmanu žrtve i učinioca nasilja. 

Radnje profesionalaca koje su u skladu sa ovim principom uključuju:

– uzimanje izjave pojedinačno od svih aktera (žrtve, nasilnika, svedoka) i izvan fizičkog prisustva ili mogućnosti kontrole od strane nasilnika;

– opis konkretnog nasilnog ponašanja i odgovora žrtve rečima koje koristi žrtva (a ne kao interpretacije ili „neutralne“ stručne formulacije);

– jasno navođenje ko je prema kome nasilan, ko koga kontroliše i ugrožava, uz nastojanje da se razlikuju akcije „primarnog agresora“ od eventualnih akcija samoodbrane;

– uvažavanje doživljaja žrtve o situaciji, posebno straha, bez umanjivanja, normalizacije, opravdavanja, izostavljanja ili negiranja;

– ispitivanje da li se radi o sistematskom ponašanju ili o izolovanom događaju (koji takođe predstavlja nasilje, ali ima drugo značenje iz perspektive bezbednosti žrtve i neophodnih intervencija službi);

– svest o vlastitim i društvenim predrasudama o nasilju u partnerskoj relaciji i nasilju u porodici, i pokušaj da se one „drže pod kontrolom“;

– svest o postojanju tipičnih predrasuda o marginalizovanim grupama u zajednici i mogućem uticaju na odluke i intervencije (institucionalna diskriminacija).     

5. Poštovanje potreba, prava i dostojanstva žrtve

Za ostvarivanje ovog principa nužna je pretpostavka postojanja delotvorne saradnje između svih nadležnih službi. Pružanje podrške i zaštite ne sme da zavisi od spremnosti žrtve da prijavi nasilje ili da svedoči i učestvuje u postupku protiv učinioca nasilja. Nužno je da žrtve imaju pristup informacijama, kao i opštim i specifičnim uslugama podrške (o čemu će biti više reči).

Radnje profesionalaca u skladu sa ovim principom podrazumevaju:

– razumevanje nasilja prema ženama i nasilja u porodici iz rodne perspektive, usmereno na ljudska prava i bezbednost žrtve;

– integrisani pristup koji uzima u obzir odnose između žrtve, učinioca, njihove dece i njihovog užeg i šireg okruženja;

– izbegavanje sekundarne viktimizacije;

– usmerenost na osnaživanje, autonomiju i ekonomsku nezavisnost žena žrtava nasilja;

– dostupne usluge specifične za potrebe žrtve, žena i dece. 

6. Hitnost postupaka se usaglašava sa procenom opasnosti situacije i ugroženosti žrtve

Ovaj princip ukazuje na nužnost primene mera “odmah i sada”, koje mogu da garantuju bezbednost žrtve, posebno u situacijama visokog rizika. U prvom planu je (a) zahtev da sve relevantne službe obave procenu bezbednosnih rizika, (b) u cilju upravljanja rizikom, a ukoliko je neophodno i (c) preduzimanje hitnih postupaka zaštite.  

Zakonska i druga rešenja koja to omogućavaju uključuju:

– hitne mere u skladu sa Zakonom o sprečavanju nasilja u porodici;

– hitne sudske postupke za izdavanje mera porodičnopravne zaštite od nasilja (na duži period) bez nepotrebnih finansijskih ili administrativnih opterećenja za žrtvu;

– izdavanje ovih mera na ex parte osnovi sa neposrednim dejstvom;

– dostupne mere nezavisno, odnosno uz druge sudske postupke;  

– dostupnost žrtvi specijalizovanih usluga koje omogućavaju brzu zaštitu bezbednosti (na primer, smeštaj u „sigurnu kuću”).

7. Institucije, u okviru svojih uloga, nadležnosti i misija, odgovorni su da zaustave nasilje i preduzmu mere zaštite

Pored primene (a) odgovarajućih mera i usluga (sveobuhvatnih, specifičnih, delotvornih i efikasnih), ovaj princip uključuje i (b) praćenje ponašanja učinioca nasilja, (c) odnosno fokusiranje intervencija na zaustavljanje nasilja (bezbednosno-pravne mere), pa tek onda (d) na obezbeđivanje potrebnih usluga opšte i specijalizovane podrške za sve žrtve nasilja.

Konkretne aktivnosti profesionalaca uključuju:

– izradu plana nadzora ponašanja nasilnika;

– kontaktiranje žrtve i (nezavisnu) proveru njenog doživljaja situacije;

– mere zaštite koje obuhvataju sve žrtve (direktne i indirektne) i uključuju njihova viđenja o eventualnoj promeni situacije, odnosno o efektima mera;

– usluge koje odgovararaju na potrebe i specifične situacije svih žrtava.

8. Podizanje stručnih kompetencija kroz planirane edukacije i afirmaciju primera dobre prakse

Obuka stručnjaka o svim delima nasilja prema ženama i nasilja u porodici, karakteristikama žrtve i učinioca treba da je usmerena na sprečavanje i otkrivanje takvog nasilja. Obuka stručnjaka treba da omogući promenu stavova i postupaka prema žrtvi, zbog čega treba da obuhvati širi krug tema (kao što su pitanja jednakosti između žena i muškaraca, potrebe i prava žrtava, sprečavanje sekundarne viktimizacije).

Osnovna obuka za predstavnike službe trebalo bi da omogući sticanje odgovarajućih znanja i veština za identifikovanje nasilja, postupanje u ranim fazama, preduzimanje preventivnih aktivnosti, odgovarajuće i delotvorno reagovanje na nasilje u svakodnevnom radu. Ona treba da je konstantna i praćena odgovarajućom primenom znanja, kao i odgovarajućim (edukativnim) materijalima i vodičima koji postavljaju smernice i standarde za rad.

Specijalizovana obuka sadrži produbljena znanja za predstavnike službe, a trebalo bi da uključi i intersektorsku obuku, sadržaje o koordinisanom delovanju koji omogućavaju sticanje znanja i veština za zajednički rad i saradnju. Zakon o sprečavanju nasilja u porodici obavezuje nadležne institucije na specijalizovanu obuku[1].

Iz spiska osnovnih principa u zaštiti žrtava nasilja u porodici, koje je propisaо Opšti protokol, a preuzeli svi posebni protokoli o postupanju nadležnih službi, izostao je princip koji se odnosi na delotvornu koordinaciju postupanja svih nadležnih službi. Kako je to sama suština zaštite žrtava i glavna tema ovog Priručnika, mi ga dodajemo:

9. Koordinacija delovanja između svih nadležnih službi nužna je pretpostavka uspeha u zaštiti žrtve  od nasilja

Sadržaj ovog principa odnosi se na (a) obaveznu razmenu informacija između nadležnih službi, (b) prisustvo zajedničkih (interdisciplinarnih i intersektorskih) procena, planiranja, sprovođenja mera i usluga, praćenja njihovih efekata, (c) odnosno predlaganje i primenu strožih mera kada se nasilje ponavlja. Slučajevi ponovljenog nasilja upućuju na to da se odgovarajuće mere zaštite ne mogu uspostaviti u okviru jednog sistema, kao i da se, kada postoji zajedničko sagledavanje problema i planiranje intervencija, ista, nedelotvorna mera, ne ponavlja više puta.

[1] Član 28 Zakona o sprečavanju nasilja u porodici