Uloge i obaveze institucija u prepoznavanju i otkrivanju nasilja nad ženama
10/01/2021 2021-01-10 13:19Uloge i obaveze institucija u prepoznavanju i otkrivanju nasilja nad ženama
Profesionalci iz svih relevantnih službi trebalo bi da su obučeni da prepoznaju nasilje, njegove različite vrste i manifestacije, i onda kada to nije (sasvim) očigledno. Zbog toga je važno da se nasilje sistematski ispituje i da se, u slučaju da je otkriveno ili prijavljeno, dublje ispita i istraži.
Većina žena koja je pitana za iskustvo nasilja pokazuje spremnost da ga otkrije i da o tome govori, ukoliko se to radi na odgovarajući način, bez prisustva drugih osoba i u poverljivoj atmosferi. Stoga je nužno pitati ženu za iskustvo nasilja („kad god je to moguće, rutinski pitati o nasilju, kao deo anamneze“)[1]. Razlozi za izbegavanje razgovora o nasilju nalaze se u neodgovarajućim pitanjima, načinima na koji se ona postavljaju ili neodgovarajućem okruženju, kao i u strahu od mogućih posledica razotkrivanja nasilja.
Uspostavljanje standardnih procedura (i formulara) za otkrivanje slučajeva nasilja prema ženama smatra se prvim korakom u praksi koja doprinosi odgovarajućem institucionalnom tretmanu problema. Ovaj postupak ne sme da naškodi žrtvi, te su pitanja bezbednosti i poverljivosti podataka prioritetna pri otkrivanju nasilja, razmeni informacija i kod preduzimanja daljih postupaka (videti dalje u tekstu).
Prepoznavanje i otkrivanje nasilja
Opšti protokol o postupanju i saradnji ustanova, organa i organizacija u situacijama nasilja nad ženama u porodici i partnerskim odnosima[2], navodi da se u službama u kojima zaposleni dolaze u susret sa ženama mora imati u vidu da tragovi nasilja ne moraju uvek da budu u vidu povreda, modrica ili drugih fizičkih manifestacija, a da su profesionalci dužni da uoče i prepoznaju i druge znake nasilja i izraze sumnju da je ono prisutno, kao i da to primereno dokumentuju. U tom cilju, Opšti protokol nalaže da se tokom obavljanja redovnih aktivnosti i pružanja drugih usluga postavljaju odgovarajuća pitanja, odnosno obavlja provera nasilja u svim indikovanim situacijama i kad god je to moguće. Potrebno je postaviti pitanja o nasilju, bilo da je u pitanju intervencija policije, zdravstvenih službi ili centara za socijalni rad.
Prilikom prepoznavanja nasilja, osim postavljanja odgovarajućih pitanja, Opšti protokol upućuje da treba razmotriti i druge moguće znake u ponašanju potencijalne žrtve, uključujući direktne i indirektne znake kao što su: uznemirenost, izbegavanje teme, minimiziranje, ispoljavanje stavova da je nasilje „zasluženo”, ispoljavanje straha od ponašanja nasilnika i straha za sopstvenu bezbednost, straha od oduzimanja dece, straha da nasilnik ne ugrozi decu, stav da su deci „potrebna oba roditelja”, strah za druge ukućane ili članove porodice, pokazivanje stida i krivice, preuzimanje odgovornosti za nasilje, ukazivanje na ekonomsku zavisnost, izolaciju i nedostatak podrške šire porodice, strah od policije i drugih autoriteta.
Prijavljivanje nasilja
Nasilje u porodici, kao i svako drugo krivično delo, može se prijaviti lično od strane žrtve ili anonimno, usmeno ili pisanim putem, javnom tužiocu koji je jedini nadležan da odlučuje o osnovanosti krivične prijave i da preduzima krivično gonjenje. Važno je naglasiti da građani/ke treba da prijavljuju svako nasilje, uključujući i neposrednu opasnost da se ono desi. To se odnosi i na obavezu profesionalaca/ki, kako bi se sprečilo izvršenje ili ponavljanje nasilnih dela.
| Prijavljivanje neposredne opasnosti od nasilja u porodici – Zakon o sprečavanju nasilja u porodici Neposredna opasnost od nasilja u porodici postoji kada iz ponašanja mogućeg učinioca i drugih okolnosti proizlazi da je on spreman da u vremenu koje neposredno predstoji po prvi put učini ili ponovi nasilje u porodici. (čl. 3, st. 2). |
Ukoliko je, od strane žrtve ili drugog lica, krivična prijava podneta policiji, centru za socijalni rad ili nekom drugom organu, instituciji ili organizaciji, njihova je obaveza da o tome odmah obaveste nadležnog javnog tužioca i da mu takvu krivičnu prijavu ili informaciju o sumnji na postojanje nasilja odmah dostave. On će bez odlaganja izvršiti procenu slučaja, odnosno da li postoji sumnja na nasilje i u kojoj meri postoji rizik za žrtvu od ponavljanja ili eskalacije nasilja, kako bi se u zavisnosti od toga preduzele sve potrebne mere za zaštitu žrtve.
| Prijava i prepoznavanje nasilja u porodici – Zakon o sprečavanju nasilja u porodici – čl. 13 Svako mora da policiji ili javnom tužiocu prijavi bez odlaganja nasilje u porodici ili neposrednu opasnost od njega. Državni i drugi organi, organizacije i ustanove obavezni su da neodložno prijave policiji ili javnom tužiocu svako saznanje o nasilju u porodici ili neposrednoj opasnosti od njega. Nadležni državni organi i centri za socijalni rad (čl. 8-11) dužni su da u okviru svojih redovnih poslova prepoznaju nasilje u porodici ili opasnost od njega. Prepoznavanje može da proizađe iz proučavanja prijave koju je bilo kome podnela žrtva nasilja, uočavanjem tragova fizičkog ili drugog nasilja na žrtvi i drugih okolnosti koje ukazuju na postojanje nasilja u porodici ili neposredne opasnosti od njega. Javni tužilac kome je prijavljeno nasilje ili neposredna opasnost od njega, dužan je da prijavu odmah prosledi policijskim službenicima, da bi oni o tome obavestili nadležnog policijskog službenika (član 14. stav 1). |
| Anonimno prijavljivanje nasilja Ovaj način prijave nasilja prema ženama i nasilja u porodici profesionalci/ke treba da prihvate i tretiraju kao i svaku drugu prijavu nasilja („nije važno ko prijavljuje, bitno je šta se prijavljuje“). Nije neophodno da osobe koje imaju saznanje o nasilju (susedi, prijatelji…) nakon razgovora sa službenim licem potpišu izjavu, već je prvenstveno važno da se otkriju i prikupe sve potrebne informacije o događaju. |
| Prijavljivanje seksualnog nasilja Krivična dela iz oblasti polnih sloboda često ostaju neotkrivena, jer profesionalci/ke bez posebne obuke, posebnih znanja i najčešće bez iskustva, nisu senzibilisani za otkrivanje seksualnog nasilja. U slučajevima kada se to nasilje prijavljuje ili otkriva, procedura je standardna za svaku nadležnu instituciju. Po prijemu prijave nadležne institucije odmah obaveštavaju Višeg javnog tužioca koji izdaje naloge za postupanje. Bitno je da imati u vidu: principe rada sa žrtvama seksualnog nasilja, specifičnost načina obavljanja razgovora, profile (i pol) službenika/ce koji obavljaju razgovore i procedure za otkrivanje i prikupljanje dokaza. Sve žrtve seksualnog nasilja upućuju se u Centar za žrtve seksualnog nasilja, koji pruža neposrednu (i po potrebi kontinuiranu) psiho-socijalnu pomoć žrtvi, neposredno medicinsko zbrinjavanje, podršku tokom svih postupaka, informišu žrtvu o pravima i obezbeđuju saradnju sa GKS (lokalnom koordinacijom). |
Prijavljivanje nasilja zdravstvenoj službi
Žene sa iskustvom nasilja često se obraćaju zdravstvenim službama za pomoć, lečenje i za opravdavanje odsustva sa posla, što pred zdravstvene radnike stavlja zahtev da imaju svest o razmerama, karakteristikama i zdravstvenim posledicama ovog problema[3]. Malo je vidljivih signala, a mnogi se ne prepoznaju i ne povezuju sa nasiljem. Iz tog razloga je važno da zdravstveni radnici imaju na umu „kliničke indikatore nasilja“ opisane u Posebnom protokolu za postupanje sa ženama koje su izložene nasilju, a koji obuhvataju anamnestičke podatke, psihološke simptome, fizikalni nalaz i karakteristike povreda, indikatore ponašanja i nalaze u toku trudnoće i porođaja[4].
Kada zdravstveni radnik/ca na osnovu pokazatelja nasilja posumnja na izloženost žene nasilju, ili o tome sazna direktno od žrtve, treba da razume zašto žene nerado govore ili negiraju nasilje, a obavezno treba da preduzmu sledeče aktivnosti, da:
- svojim stavom i rečima ohrabri ženu da govori o nasilju koje je aktuelno doživela i koje joj se ranije dešavalo;
- informiše (dâ joj letak) o nadležnostima, kontakt telefonima i adresama relevantnih institucija i specijalizovanih ženskih organizacija koje pružaju pomoć žrtvama nasilja u partnersko-porodičnim odonosima;
- odgovori na zdravstvene posledice nasilja;
- pristupi potvrdi i identifikovanju nasilja.
Zdravstveni radnik/ca, bez obzira da li mu je nasilje prijavljeno, ili ga je otkrio ili samo ima sumnju da se radi o nasilju prema ženi i nasilju u porodici, nedvosmisleno izražava stav o tome da je (svako) nasilje nedozvoljeno, kao i stav razumevanja prema žrtvi, i postavlja pitanja koja bi mogla da potkrepe sumnje, na način koji propisuju preporučene dobre prakse[5].
Takođe, zdravstveni radnik/ca je u obavezi da obezbedi medicinsko zbrinjavanje zdravstvenih posledica nasilja (bez odlaganja zbog drugih procedura), što se prvenstveno odnosi na akutno stanje i to najčešče povrede, ali ne bi trebalo da izostane ni za čitav niz zdravstvenih stanja i bolesti koja nastaju kao posledica izloženosti žene nasilju[6].
Prijavljivanje nasilja specijalizovanim ženskim organizacijama
Za mnoge žene je traženje informacija i pomoći, ili prijavljivanje nasilja javnim službama, veliki problem, te one žele da o svojim ličnim i intimnim problemima razgovaraju u poverljivoj formi i da ostanu anonimne (bez navođenja ili ikakve provere imena i drugih ličnih podataka). Specijalizovane ženske organizacije pružaju informacije i podršku ženama (telefonom ili u ličnom kontaktu), uz puno poštovanje poverljivosti, ukoliko je to želja žene. U ovim organizacijama se veruje iskustvu žena, pomaže im se da bolje razumeju nasilje i svoju poziciju, one se osnažuju da donesu vlastite odluke, upućuju na službe (policiju, centra za socijalni rad, zdrvstvene ustanove i druge), podržavaju da prijave nasilje i pokrenu sve institucionalne mehanizme zaštite, vodeći računa o svojoj bezbednosti tokom svih postupaka. Prijava nasilja koja je učinjena specijalizovanim ženskim organizacijama neće biti preneta drugim službama, bez izričite saglasnosti žene (osim u izuzetnim slučajevima, što je navedeno dalje u tekstu).
Prijavljivanje nasilja drugim ustanovama
Nasilje prema ženama i u porodici može biti prijavljeno ili otkriveno i u drugim institucija, kojima nije u (direktnoj) nadležnosti otkrivanje i postupanje, gde se u radu dolazi u kontakt sa osobama za koje se na osnovu njihovog učestalog ponašanja, izgleda, zdravstvenog stanja ili drugih pokazatelja, može posumnjati ili zaključiti da su žrtve nasilja u porodici ili nasilja u partnerskim odnosima, iako one to direktno ne prijavljuju. U takvim situacijama, ovakve sumnje ili saznanja bi trebalo da se prijave nadležnim organima, odnosno javnom tužiocu, policiji ili centru za socijalni rad[7].
Razmena informacija o prijavama nasilja
Razmena podataka između nadležnih službi u ovoj fazi rada unapređuje bezbednost žrtve na bar dva načina: (a) razmena informacija o rizicima omogućava adekvatniju zaštitu, (b) odgovarajuće informacije i dobra dokumentacija omogućavaju da pravosudni sistem ponudi bolje i potpunije odgovore na nasilje.
Ukoliko su nadležne službe u svom radu prepoznale i otkrile nasilje, ili je ono direktno prijavljeno, u obavezi su da to saznanje, odnosno informaciju razmene sa drugim nadležnim službama. Razmena informacija može da se obavi (i) telefonom, naročito kada se radi o hitnom (neodložnom) postupanju, ali je uvek sledi informacija u pisanoj formi. Kao što je navedeno, ukoliko je nekoj od službi podneta krivična prijava, njihova je obaveza da o tome odmah obaveste nadležnog javnog tužioca i da mu odmah dostave krivičnu prijavu (čl. 282 st. 3 ZKP).
Od posebne je važnosti pravilna, potpuna i jasna razmena informacija između policije (koja je najčešće prva na licu mesta) i javnog tužioca, odnosno, kako policija prenosi činjenice javnom tužiocu i centru za socijalni rad, kako javni tužilac izdaje naloge da mu se predoče činjenice koje su od značaja za njegovo dalje postupanje, kako policija i centar za socijalni rad postupaju po izdatim nalozima (više o aktivnostima otkrivanja i načinima prikupljanja informacija od značaja za donošenje tužilačke odluke videti dalje u tekstu).
Međutim, razmena podataka o nasilju koje nije prijavljeno od strane žrtve, a posebno ako ga žena negira, odnosno izričito odbija da otkrije da se radi o nasilju, otvara i dva važna pitanja:
(а) poverljivost i ograničenje poverljivosti podataka, odnosno pristanak za razmenu ličnih i naročito osetljivih ličnih podataka (što su svi podaci o žrtvi nasilja);
(b) bezbednost žrtve nasilja nakon otkrivanja i/ili prijavljivanja, a posebno prilikom razmene informacije o nasilju između nadležnih službi.
Poverljivost podataka i razmena informacija o žrtvi nasilja
Profesionalna etika nalaže poštovanje poverljivosti između profesionalca i klijenta/korisnika, što uključuje tajnost podataka ili poštovanje autonomije odluka i izbora. Takođe, zakon reguliše poverljivost ličnih i naročito osetljivih ličnih podataka, što su i svi podaci o žrtvi nasilja u porodici[8]. To može biti u suprotnosti sa zahtevom zakona koji nalaže da se krivična dela prijave (zaštita „opšteg dobra“) ili sa principom bezbednosti žrtve.
Zbog toga je važno da sve žene sa iskustvom nasilja budu informisane o postupcima i procesima koje preduzima služba koja je otkrila ili kojoj je prijavljeno nasilje, kao i o drugim nadležnim službama (koje će učestvovati u postupcima), kako bi mogle da donesu ispravne odluke, koje su u njihovom najboljem interesu i kako bi mogle da daju upućen (informisan) i dobrovoljan pristanak na razmenu informacija o nasilju. Žrtva se ne sme prisiljavati ili uslovljavati, ako je jasno da ne želi da učestvuje u procesu utvrđivanja i dokumentovanja nasilja, ili ako ne daje pristanak za razmenu informacija, što ne znači odustajanje od utvrđivanja dela ili primene odgovarajućih intervencija prema učiniocu nasilja.
Imajući u vidu da su podaci o žrtvi nasilja naročito osetljivi lični podaci njihova obrada i razmena moraju biti označene i zaštićene posebnim merama zaštite. Pristanak na obradu ovih podataka treba da je dat u pisanom obliku.
| Razmena informacija bez pristanka žrtve Razmena informacija bez pristanka žrtve ipak je moguća, a zakonski je dozvoljena obrada podataka bez pristanka da bi se zaštitili životno važni interesi lica, a posebno život, zdravlje i fizički integritet, i u svrhu izvršenja obaveza određenih zakonom i drugim aktima koja su u skladu sa Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti. Važno je da žrtva bude obaveštena ko prikuplja i za koju svrhu podatke, kome će biti dostavljeni i u koju svrhu, da li postoji obaveznost da se prikupe i razmene podaci, i po kom pravnom osnovu, odnosno o dobrovoljnosti i pravu na opoziv pristanka, kao i o drugim okolnostima, čije bi nesaopštavanje bilo suprotno savesnom poslovanju. |
Specijalizovane ženske organizacije koje pružaju informacije i podršku ženama i pozivaocima u poverljivoj formi ili čuvajući njihovu anonimnost (SOS telefoni), nisu u obavezi da razmenjuju podatke sa drugim nadležnim službama. Kada znaju identitet žrtve (bez obzira da li se podrška obavlja telefonom ili direktnim kontaktom sa ženom), obavezne su da pribave saglasnost žrtve, što može biti učinjeno i u telefonskom razgovoru (i zabeleženo u odgovarajućem formatu). Izuzetak od ovog pravila postoji samo u situacijama procene da postoji visoki rizik od teškog povređivanja ili čak smrtnog ishoda, kada je obavezno informisati žrtvu o tome da će se informacija razmeniti sa drugom službom, i kojom, zbog postojanja visokog bezbednosnog rizika.
Sličnim pravilima rukovode se i zdravstvene ustanove, u kojima će se u svakom slučaju saznanja o nasilju zatražiti saglasnost žene za razmenu informacija sa drugom službom (policijom i centrom za socijalni rad) i uputiti ženu da se i sama obrati tim službama, ili specijalizovanoj ženskoj organizaciji za podršku žrtvama nasilja, ili direktno javnom tužilaštvu. Zdravstveni radnici su obavezni da prijave nasilje (čl. 332, KZ[9]) kada je zaprećena kazna od pet i više godina zatvora, što predstavlja nasilje u porodici za stav 3 i 4 (nasilje koje je dovelo do teškog telesnog povređivanja ili teškog narušavanja zdravlja, ili je učinjeno prema maloletnom licu, ili je dovelo do smrti člana porodice), kao i za dela teške telesne povrede, sve povrede nanesene vatrenim i drugim oružjem, opasnim oruđem i drugim sredstvima podobnim da telo teško povrede ili zdravlje teško naruše, sva krivična dela iz oblasti seksualnih delikata.
Ako se informacija razmenjuje sa drugom službom (najčešće policiji i/ili centru za socijalni rad) bez pristanka žrtve nasilja, onda je obavezno da ona bude odgovarajuće označena:
- da žrtva nije dala saglasnost za razmenu podataka;
- da se radi o visokom bezbednosnom riziku (po život žrtve), uz navođenje svih dostupnih pokazatelja visokog rizika[10].
[1] Svetska zdravstvena organizacija, 1997. u: Posebni protokol Ministarstva zdravlja Republike Srbije za zaštitu i postupanje sa ženama koje su izložene nasilju, Ministarstvo zdravlja, 2010.
[2] Vlada Republike Srbije, 2011.
[3] Bosiljka Đikanović, (2006). Žrtve i zdravlje – zdravstvene posledice nasilja nad ženama, Temida, br.3, str. 15-22, Viktimološko društvo Srbije, Beograd
[4]Posebni protokol Ministarstva zdravlja RS za zaštitu i postupanje sa ženama koje su izložene nasilju – boks 3.
[5]Posebni protokol za zdravstvene radnike – kako pitati o nasilja.
[6]Posebni protokol za zdravstvene radnike – odgovor na zdravstvene posledice nasilja;
[7] U praksi se često dešava da ovakva prijava izostane, naročito ukoliko su u pitanju blaži oblici nasilja, a žrtva nije zainteresovana ili ne želi preduzimanje bilo kakvih mera zaštite.
[8] Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, “Sl. glasnik RS”, br. 97/2008.
[9] Neprijavljivanje krivičnog dela i učinioca, čl. 332 Krivičnog zakonika RS;
[10] Više videti u: Razmena ličnih podataka građana/građanki u kontekstu zaštite od nasilja u porodici, (2009), Autonomni ženski centar, Beograd
